viernes, 13 de septiembre de 2013

SAŠA JELENKOVIĆ [10.507]


SAŠA  JELENKOVIĆ   

Poeta, nacido el 8 de Agosto de 1964, en Zajecar, SERBIA. Se graduó en el Departamento de Literatura Comparada y Teoría de la Literatura en la Facultad de Filología de Belgrado. Fue editor de poesía en "Književnoj reči" i "Reči", y secretario de  redacción de la revista "Istočnik" i "Poezija" desde 1992 a 1999.  

Libros de poesía: 

* Neprijatna geometrija (1992) 
* Ono što ostaje (1993) 
* Heruvimske tajne (1994) 
* Kraljevska objašnjenja (1998) 
* Knjiga o srcu (2002) 
* Elpenorova pisma (2003) 
* Elpenorovo buđenje (2004) 
* Elpenori (2006). 

Premios Literarios: 

* "Matićev šal" (za knjigu Neprijatna geometrija) 
* "Milan Rakić" (za knjigu Ono što ostaje) 
* "Vasko Popa" (za knjigu Knjiga o srcu) 
* Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić. 
* Dobitnik je nagrade Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja. 

Sus poemas han sido traducidos al Inglés, alemán, francés, italiano, rumano, chino, esloveno y publicado en revistas y antologías internacionales. 
Miembro del PEN serbio Center Sociedad Literaria. 








LA IMPACIENCIA DE ELPENOR
(11. La ciudad de los movimientos bruscos)

Se esfuman los saberes sobre la sedimentación de la comida y las ilusiones, y se multiplican las pruebas escritas contra mis vicios, y contra mis virtudes, como si fuera fácil encontrar a un hombre parecido, y a la vez peor. A aquél que no vendrá conmigo.

Nada de lectura, nada de concesiones ni desvíos,
se habla sin renovación, se renueva sin exaltación,
se abre y se desiste, nunca se accede, si se vacila
cesa el movimiento de Elpenor a Elpenor.

Traducida al castellano por Midica Milovanovic





LJUBAV JE KATAPULT 

Dolazim po zečijem tragu: uhoda: 
ne gaseći voštanicu, patrljak svetlosti. 
I pergamente, prašnjave, razvijam, 
podozriv prema usnulim glasnicima. 

Stražim nad užarenom posteljom: 
pozvao bih, ali se neće odazvati 
potamnela, prećutkivana, princeza: Umiru, 

umesto mene, taoci bratstva savršenih: 
kamen sam: ljubav je katapult. Anđeo 
kalemi voćke, ogleda se, u kapi rose, 

na somotnoj koži breskve: tiho, tiho, 
lupka srce, pamukom obložen čekić: ostaje mi 
samo glava: vrh čiode na mapi beskraja. 




ITAKA 

Sleteo si, glas ti je za leđima. Nikada nisi 
sišao pod zemlju, među vetrove, u javu. 
Otkuda rasuše seme takvih? Koliko ih samo 
čeka na poslednju vatru, pa da se prepuste? 

Zaustavljaš se, meto, tako počinje lutanje: 
sumnjičav stražar nad oborenim stablom. 
A gospodar se ne vraća iz pohoda. Priviđa se 
gnevnom: mleko, jagode, disanje košnice. 

Hladno žito, hladna mašto: bićeš niko 
i poješćeš srce ostrva. Prigušeno, napregnuto. 
Kad zavičaja nema, paluba je utočište. 

Vezali su te rečima, muzikom, kletvom: 
dušo, budiš se uvek u novoj smrti. 
Zar nisu rane jedine tvoje oči?



PISMO TRINAESTO 

U škrta vremena prispe putnik na neželjeno 
tlo, pa videvši da opstanak je skopčan 
s nužnim ustupcima, osvrnu se i nabasa 
na smerne susetke. Za razbojem jedna 

povest je tkala izmišljajući uvek novog 
junaka, no prizor nikada ne dočeka svršetak - 
povratak ili nestanak razmetnog sina. 
Druga je vezla objašnjenje - belom čipkom - 

uokrug priče - kao šećerni preliv vrh 
šampite - zavodljivo toliko da skrene pažnju 
s praznine što je krasila rukodelje tkalje. 

Iako svoje razapinjahu mreže, ne beše načina 
ni puta da bi vezilja uzdigla se do umetnosti, 
a tkalja umakla banalnosti zanata. 








PESMA IZ POŠTANSKOG SANDUČETA 

Nema više arhipelaga, ni smirujućeg ptičijeg cvrkuta, 
Bogovi vinograde ne pohode, ni Diotime nema. 

Oče moj, 
kuda se sakriti? 
Da li pesnički stanovati među pismima, 
neplaćenim računima, pozivnicama za književne večeri 
i pozorišne predstave, 
i tek ponekad se javiti 
hartijom oplođenom psovkama apsurda, 
bez adrese, bez poštanskog broja. 
Bez potpisa. 

Oče! 
Noktima stružem naslage hipohondrije, 
palčevima pritiskam nesanicu, 
navikavam se na samoću i glupo uporne radoznalce 
koji satima zvone očekujuči da se pojavim 
bled i naduven od sna. 

Oče moj, 
ne navedi me na iskušenje 
da pljunem u čelo onima što vire 
u poštansko sanduče. 

Adam je svakoj životinji nadenuo ime, 
ali kako da ja nazovem zver što plete mrežu 
između moje senke i mene, 
između mene i zida, 
između senke i zida. 

Zver mi govori da ću postati 
čađava ikona na zgarištu. 

Nema više ptičijeg cvrkuta, 
nema vinograda, 
Diotime nema. 

Nema arhipelaga odakle bih rečima apostola-voajera, 
objavio tačno vreme apokalipse.




USNULIMA POSLANICA 

Jer sam odbegao od trpeze zanemelih bogova, 
pokupivši ostatke nektara, pre nego se 
spustila zavesa na senku ključara. 

Jer spavate okamenjenih glava na truloj travi, 
kraj zaleđenih reka, opkoljeni ćutanjem zveri, 
dok vetar vreba vaše seme posejano, 
i ono usnulo u hladnoći. 

Jer sam svece povezanih očiju svezao za direke, 
da ne gledaju ovu ni tragediju ni farsu, 
da svoje prste s vašim memljivim kostima 
u žrtvenu jamu ne stavljaju. 

Jer buđenje vaše biće mi opomena da ne zaspim, 
jer neće imati šta da se sanja osim užasa, 
jer ste samo trske na koje ponor diše.




ZBIGNJEVU HERBERTU POSLANICA 

1. 

Obuzet strahom 
od plamenog obruča 
kroz koji i pudlice skaču 
pristajem 
na omču koju nudi Ukrotitelj 

vlasnici mučilišta 
nose bele rukavice 
kožu neguju 
kremom od fetusa 

2. 

premlad sam za igru Kropotkin 
nedostaje mi osećaj 
za apsurd istorije 
premda sam dobro proučio 
istoriju apsurda 
još uvek me oduševljavaju 
Fortinbrasovi projekti 

3. 

pitam se 
pane Herberte 
kako izgledaš 
dok toneš u san 
izgovaraš li stihove 
Džona Berimena: 
''On je zurio u propast. Ona je zurila u njega'' 
priznajem 
ja bez njih ne mogu da zaspim 

da li je brvno po kojem koračaš 
trulo od kiša 
koje si otpratio 
sa suzom u oku 

Gospodin Kogito putnik 
ne može preko nabujale reke 

4. 

neko izvan nas 
neki demijurg nemi 
crta mapu 
naših lutanja 
izmišlja prošlost 
kakvu nam mogu poželeti 
samo neprijatelji 

drži nas na buđavom hlebu 
i bljutavoj vodi 

truje grizodušjem 

neko izvan nas 
povlači liniju 
da nas kao kokoši 
omeđi glupošću 

5. 

a mi uporni zidari 
zapinjemo na građevini 
za koju ne znamo 
hoće li nam biti 
hraniteljka 
ili grobnica 

a poezija 
pane Herberte 
šta je: 
najava tragedije ili njeno 
odlaganje




ONO ŠTO OSTAJE 

Was bleibt aber 
Stiften Die Dichter 
F. Holderlin: ''Andanken'' 


Ponovo treba proći pored istih stvari: 
otkriti kuću, ribnjak, verandu i trem. 
Izmisliti zagonetke, beskrajne oblike 
preokreta. Zatisnuti ključaonice, 

iznova se snaći u rečima. Ne zaboraviti 
da nakon povratka neizbežno sledi zaborav. 
Skratiti put do istine: kroz predele sećanja: 
zauvek se raspršiti izvan okvira slike. 

Ključeve nositi o pojasu. Prepariranu sovu 
držati na ramenu. Ne nuditi rime koje učvršćuju 
hladnoću i pustoš sveta. Biti patetičan. 

Vreme je da se tišina spusti na zemlju: 
mrvicama s trpeze da napunim šake. 
I da moja melanholija bude večna kao pesak


No hay comentarios:

Publicar un comentario