SAŠA JELENKOVIĆ
Poeta, nacido el 8 de Agosto de 1964, en Zajecar, SERBIA. Se graduó en el Departamento de Literatura Comparada y Teoría de la Literatura en la Facultad de Filología de Belgrado. Fue editor de poesía en "Književnoj reči" i "Reči", y secretario de redacción de la revista "Istočnik" i "Poezija" desde 1992 a 1999.
Libros de poesía:
* Neprijatna geometrija (1992)
* Ono što ostaje (1993)
* Heruvimske tajne (1994)
* Kraljevska objašnjenja (1998)
* Knjiga o srcu (2002)
* Elpenorova pisma (2003)
* Elpenorovo buđenje (2004)
* Elpenori (2006).
Premios Literarios:
* "Matićev šal" (za knjigu Neprijatna geometrija)
* "Milan Rakić" (za knjigu Ono što ostaje)
* "Vasko Popa" (za knjigu Knjiga o srcu)
* Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić.
* Dobitnik je nagrade Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja.
Sus poemas han sido traducidos al Inglés, alemán, francés, italiano, rumano, chino, esloveno y publicado en revistas y antologías internacionales.
Miembro del PEN serbio Center Sociedad Literaria.
LA IMPACIENCIA DE ELPENOR
(11. La ciudad de los movimientos bruscos)
Se esfuman los saberes sobre la sedimentación de la comida y las ilusiones, y se multiplican las pruebas escritas contra mis vicios, y contra mis virtudes, como si fuera fácil encontrar a un hombre parecido, y a la vez peor. A aquél que no vendrá conmigo.
Nada de lectura, nada de concesiones ni desvíos,
se habla sin renovación, se renueva sin exaltación,
se abre y se desiste, nunca se accede, si se vacila
cesa el movimiento de Elpenor a Elpenor.
Traducida al castellano por Midica Milovanovic
LJUBAV JE KATAPULT
Dolazim po zečijem tragu: uhoda:
ne gaseći voštanicu, patrljak svetlosti.
I pergamente, prašnjave, razvijam,
podozriv prema usnulim glasnicima.
Stražim nad užarenom posteljom:
pozvao bih, ali se neće odazvati
potamnela, prećutkivana, princeza: Umiru,
umesto mene, taoci bratstva savršenih:
kamen sam: ljubav je katapult. Anđeo
kalemi voćke, ogleda se, u kapi rose,
na somotnoj koži breskve: tiho, tiho,
lupka srce, pamukom obložen čekić: ostaje mi
samo glava: vrh čiode na mapi beskraja.
ITAKA
Sleteo si, glas ti je za leđima. Nikada nisi
sišao pod zemlju, među vetrove, u javu.
Otkuda rasuše seme takvih? Koliko ih samo
čeka na poslednju vatru, pa da se prepuste?
Zaustavljaš se, meto, tako počinje lutanje:
sumnjičav stražar nad oborenim stablom.
A gospodar se ne vraća iz pohoda. Priviđa se
gnevnom: mleko, jagode, disanje košnice.
Hladno žito, hladna mašto: bićeš niko
i poješćeš srce ostrva. Prigušeno, napregnuto.
Kad zavičaja nema, paluba je utočište.
Vezali su te rečima, muzikom, kletvom:
dušo, budiš se uvek u novoj smrti.
Zar nisu rane jedine tvoje oči?
PISMO TRINAESTO
U škrta vremena prispe putnik na neželjeno
tlo, pa videvši da opstanak je skopčan
s nužnim ustupcima, osvrnu se i nabasa
na smerne susetke. Za razbojem jedna
povest je tkala izmišljajući uvek novog
junaka, no prizor nikada ne dočeka svršetak -
povratak ili nestanak razmetnog sina.
Druga je vezla objašnjenje - belom čipkom -
uokrug priče - kao šećerni preliv vrh
šampite - zavodljivo toliko da skrene pažnju
s praznine što je krasila rukodelje tkalje.
Iako svoje razapinjahu mreže, ne beše načina
ni puta da bi vezilja uzdigla se do umetnosti,
a tkalja umakla banalnosti zanata.
PESMA IZ POŠTANSKOG SANDUČETA
Nema više arhipelaga, ni smirujućeg ptičijeg cvrkuta,
Bogovi vinograde ne pohode, ni Diotime nema.
Oče moj,
kuda se sakriti?
Da li pesnički stanovati među pismima,
neplaćenim računima, pozivnicama za književne večeri
i pozorišne predstave,
i tek ponekad se javiti
hartijom oplođenom psovkama apsurda,
bez adrese, bez poštanskog broja.
Bez potpisa.
Oče!
Noktima stružem naslage hipohondrije,
palčevima pritiskam nesanicu,
navikavam se na samoću i glupo uporne radoznalce
koji satima zvone očekujuči da se pojavim
bled i naduven od sna.
Oče moj,
ne navedi me na iskušenje
da pljunem u čelo onima što vire
u poštansko sanduče.
Adam je svakoj životinji nadenuo ime,
ali kako da ja nazovem zver što plete mrežu
između moje senke i mene,
između mene i zida,
između senke i zida.
Zver mi govori da ću postati
čađava ikona na zgarištu.
Nema više ptičijeg cvrkuta,
nema vinograda,
Diotime nema.
Nema arhipelaga odakle bih rečima apostola-voajera,
objavio tačno vreme apokalipse.
USNULIMA POSLANICA
Jer sam odbegao od trpeze zanemelih bogova,
pokupivši ostatke nektara, pre nego se
spustila zavesa na senku ključara.
Jer spavate okamenjenih glava na truloj travi,
kraj zaleđenih reka, opkoljeni ćutanjem zveri,
dok vetar vreba vaše seme posejano,
i ono usnulo u hladnoći.
Jer sam svece povezanih očiju svezao za direke,
da ne gledaju ovu ni tragediju ni farsu,
da svoje prste s vašim memljivim kostima
u žrtvenu jamu ne stavljaju.
Jer buđenje vaše biće mi opomena da ne zaspim,
jer neće imati šta da se sanja osim užasa,
jer ste samo trske na koje ponor diše.
ZBIGNJEVU HERBERTU POSLANICA
1.
Obuzet strahom
od plamenog obruča
kroz koji i pudlice skaču
pristajem
na omču koju nudi Ukrotitelj
vlasnici mučilišta
nose bele rukavice
kožu neguju
kremom od fetusa
2.
premlad sam za igru Kropotkin
nedostaje mi osećaj
za apsurd istorije
premda sam dobro proučio
istoriju apsurda
još uvek me oduševljavaju
Fortinbrasovi projekti
3.
pitam se
pane Herberte
kako izgledaš
dok toneš u san
izgovaraš li stihove
Džona Berimena:
''On je zurio u propast. Ona je zurila u njega''
priznajem
ja bez njih ne mogu da zaspim
da li je brvno po kojem koračaš
trulo od kiša
koje si otpratio
sa suzom u oku
Gospodin Kogito putnik
ne može preko nabujale reke
4.
neko izvan nas
neki demijurg nemi
crta mapu
naših lutanja
izmišlja prošlost
kakvu nam mogu poželeti
samo neprijatelji
drži nas na buđavom hlebu
i bljutavoj vodi
truje grizodušjem
neko izvan nas
povlači liniju
da nas kao kokoši
omeđi glupošću
5.
a mi uporni zidari
zapinjemo na građevini
za koju ne znamo
hoće li nam biti
hraniteljka
ili grobnica
a poezija
pane Herberte
šta je:
najava tragedije ili njeno
odlaganje
ONO ŠTO OSTAJE
Was bleibt aber
Stiften Die Dichter
F. Holderlin: ''Andanken''
Ponovo treba proći pored istih stvari:
otkriti kuću, ribnjak, verandu i trem.
Izmisliti zagonetke, beskrajne oblike
preokreta. Zatisnuti ključaonice,
iznova se snaći u rečima. Ne zaboraviti
da nakon povratka neizbežno sledi zaborav.
Skratiti put do istine: kroz predele sećanja:
zauvek se raspršiti izvan okvira slike.
Ključeve nositi o pojasu. Prepariranu sovu
držati na ramenu. Ne nuditi rime koje učvršćuju
hladnoću i pustoš sveta. Biti patetičan.
Vreme je da se tišina spusti na zemlju:
mrvicama s trpeze da napunim šake.
I da moja melanholija bude večna kao pesak
No hay comentarios:
Publicar un comentario