SILVIJE STRAHIMIR KRANJČEVIĆ [8.212] Poeta de Croacia

Silvije Strahimir Kranjčević 

(Senj, 1865 - Sarajevo, 1908). Escritor croata.

Aprobó el examen para maestro en 1886 en Zagreb, pero no pudo ejercer en Croacia y se fue a enseñar a Bosnia-Herzegovina. Enseñó en Mostar, Livno, Bijeljina y Sarajevo.

Su poesía supone un cambio desde el romanticismo y el nacionalismo a temas más universales y expone en ella su frustración ante las injusticias sociales. Es bastante conocido por su anticlericalismo.

MI PATRIA

YO tengo patria; sólo que aquí en el corazón la llevo

y sus montañas y sus llanos;

adonde extender este paraíso

suplico en vano al mundo

Y... ¡trago mi dolor!

Todo lo que la pisa, pisa mi corazón

Su vergüenza también es mi vergüenza;

De mi corazón quitan lo que a ella se llevan

y no pagan la deuda.

Y llevo esta deidad como amuleto milagroso,

como el último aliento de la vida;

Y si ella cayera bajo una garra destructora,

yo también caería inútilmente.

No tengo nada más; eso es lo que salvé

y en eso todo lo he salvado

que alguna vez la vida toda feliz me parecía

en fantásticos sueños juveniles.

A través del incendio que amenaza

con quemarme las alas

he sacado su imagen;

En mi corazón templo su pulso que se extingue

mientras beso su sombra.

También saqué a sus reyes, a sus banes magníficos

y saqué las cenizas de los antepasados,

montañas nunca holladas, florecientes jardines

y el suspirar del hada de los mares.

Yo tengo patria; sólo que la escondí en mi pecho;

tengo que huir del mundo;

en la corona de mis sueños ya lo ha hollado todo,

menos esta flor pura.

Y el mundo acecha, acecha, acecha...

Yo la abrazo en silencio

desvelado entre sueños;

me estremezco asustado,

tiendo las manos hasta ella:

¡oh sí, está aquí todavía!

El que no tiene libertad sueña con ella siempre

¡El sueño más hermoso!

También mi alma sediente la adora en ese sueño

y saludo su día.

En rincón solitario escucho sus clarines,

y contemplo el banquete de la coronación

y la vela guerra que se arroja

sobre la espuma murmurante

en medio de la mar.

Todo: la tierra floreciente, el mar inmenso

me santifica el pecho;

yo soy como una estrella:

en ella hablan tan sólo los espíritus

y... vago acá y allá.

Y sólo cuando con un grito

salga por el espacio con mi alma,

rugiré como un trueno:

IOh, miradla, radiante, estrellas asombradas,

es mi patria, la mía!

VERSIÓN CASTELLANA DE

PAVAO TIJAN y MARISOL DE CASTRO GIL, Madrid, España

Texto publicado en HRVATSKA REVIJA – LA REVISTA CROATA

Año V, Buenos Aires, Diciembre 1955 , Vol. 4 (20), pp. 331-336.

JA

SAM. . .

Ja sam, dušo, kip od leda,

umrlo mi srce 

živo;

moje pjesme – moja čeda –

u srcu sam posakrivo, 

gazim 

trnje svoga puta,

niz koji me sudba rinu,

lutajući kako luta

mrtva

zvijezda kroz prazninu.

Al’ kad tvoje oko pane

na tu 

zvijezdu, moje dijete,

tada pjesma opet plane

ko da iskre nebom 

lete, -

a ti gledaš kako sjaje

ispred tvoga čista vida,

a ne 

znadeš, dušo, šta je,

kad se srce tako kida!

1889.

IZA SPUŠTENIJEH TREPAVICA 

Nikada ljepše, neg kad ovako

Naslonim

glavu lagano, meko,

A negdje šuška granata lipa

I veselo cvrči 

vrapčije jato

U mladom lišću...

Divno je, divno

Sklopiti oči, a

tamo, s neba,

Glatko se duga otegla traka

I mekano plazi niz 

trepavke tanke

Draškajuć blago zavjesu svilenu.

Između mene i 

između svijeta.

O, ala je hitra ta šarna igra,

Što mi je sunce 

stovrsnim vezom

Veze i šara kao ko vir i oblak

Na tamnoj mreži 

mojega oka.

I igra tako: u crvenom moru

Pliva i tone zeleni kotač

I

bude odjednoć žutijem dimom,

Iz kojeg pršte srebrne iskre - -

Kao

kad rumen zlaćane zore

Struji niz greben alema samih,

A od te 

pjene da bude magla,

Što trepti za blage sutoni majske

Nad mladim 

žitom.

I to su časi,

Kad priroda slatko srcu ti tepa,

Kad ćutiš

lako i talas onaj,

Što ga u rijetkom vazduhu diže

Krilo u muhe, 

kad naoko lijeće.

I sitna buba, što negdje zriče

Vazda jednako, al

dosadno nikad,

I cvjetni pelud, što pada zrio

Od želje da drugi 

oplodi cvijetak,

Pa lutne katkad, kada mu vjetrić

Bračno veselje 

obijesno spriječi,

Te on, siromah, visi o dlaci

Koprive ljute, i 

suši se tako,

Jalovo suši odlično sjeme -

Svakako gorka, vajna 

sudbina!

Da, i ta buba i pelud onaj

I bezbroj drugih nevida jošte,

Što

u toj zračnoj prašini titra,

O, sve ti, sve ti govori bratski,

I 

poludrijeman bez svijesti plivam

Opojnim virom svemirske pjesme.

Lebdim

nad strujom, što se lelija

Od rajske harfe i tamjana svježa,

Što 

se kroz devet vije nebesa

I desetom ovom majčicom zemljom,

Dokle 

mi kakva bezočna osa

Ne sjedne na nos! - Ah, na krik bola

Namah se

rajska sklapaju vrata,

A oči ljudske glupavo zinu...

I evo - još 

bih mogo u svijetu

S udesom nekud primirje svezat,

Kad ne bi vila 

ljudskog užitka

Plašiva, mala košuta bila,

Al u te je vile zečije 

srce!

I dok te, plaha, ostavi sama,

Istom dok kakva osa te bocne,

I

dokle širom otvoriš oči,

A pusta proza u srce uđe,

Svud vidiš, 

kako bezumna obijest

Po lijepom tvojem Edenu hara,

Kako se ptica s

ptičicom čupa

O ciglo sitno proseno zrnce,

I kako kobac grlče 

peruša,

I žaba zlatne bubice guta

Pa onda sita sa hrpe mulja

Krekeće

krepko, i sve to ječi

Ko himna valjda divna i sveta

U slavu 

vječnog svemirskog sklada!

Ah, mrzim silno glasne ideje,

Koje su 

vazda žabam na usti,

A svak ih od nas napamet znade!

I svakom od 

nas probiše uši!

I kad se onda bezvoljan vraćam

Kući od moje 

granate lipe

I mislim: što to priroda sebe

Ždere i gradi, gradi i 

ždere,

A sve, što je lijepo, skladno i pravo,

Tek daje čedo 

maštanja našeg,

O, onda mi biva, da leden stojim

Pred strašnom 

sfingom, a moje usne

Ne mogu pred njom moliti više

Ko čedo malo, 

kad sveto kleči

U zipci svojoj ručice dižuć

Tamo spram stare slike

o zidu;

Već šutim i mislim i - ne mislim ništa!

Ah, zar je zato, 

što mi nijesu

Sklopljene vjeđe, i što mi sunce

Ne draška više 

zavjese svilene

Između mene i između svijeta,

Ah, zar je zato, što

ode od mene

Dal'ko, daleko - o, vilo šarna -

Što si mi slatke 

bajala priče

I tankom pređom leptirskih krila

Skrivala vječni, 

ogavni kostur,

A ja ga ljubljah kroz tvoju pređu

- Sklopljenih 

vjeđa?!

Vienac

Mojsije

"Izvedi narod moj, o Gospode,

Izvedi ga iz ropstva zlopatna

I skini mu s vjeđa pospanih

Još onu mrenu tvrdu, zlokobnu,

Što zastire sad oči njegove!

Spomeni se da ropstvo nemilo,

Ko teško ono stijenje nadgrobno,

Na leđima mi tlači bratskijem,

I da nam ljuti naši krvnici

U utrobama djeci sudiše!

O, smiluj se, o silni Jehova,

Prokuni kletvom krvne silnike

I spasi narod moj, o Gospode!"

— A luda želja! da al' ljudska jest!

Da kunem kletvom krvne silnike,

Da bijem narod, a zbog naroda,

O stvore moj?! A zašto da bih ja

Zbog jednog stvora drugi kido stvor?!

Gle zapad tamo, istok amo gleđ'

I sjever ondje i ovuda jug,

A sve sam ovo napunio ja

Života klicom, svim je mio vijek

I svačije je pravo disati.

A ti sad tražiš sam da pogazim

U prirodi mi zakon najveći!

Al' da je tebi stati onamo

Početak gdje je mojem pogledu,

Tad vidio bi što je sićušna

Ta tvoja ljudska, krvna željica.

S visina mojih, ljudski jadniče,

Jednako mal je piramida rt

Ko rov, što neznan izbaci ga krt,

I bespomoćna sve je natega! — ...

"Nedohvatni su sudi, Gospode,

U kojima se nama pojavljaš,

I zakoni su tvoji vječiti,

A da bi crv tvoj mali, sićušni,

Sa stožerima tvojim drmao.

Davnina mrkla prošlost zastire,

Otkako si u svojem Edenu

Iz zemlje prvog stvora izveo,

Udahnuo mu dušu besmrtnu,

Al' to bi mrva s tvoje mrvice.

I od onda smo svi mi smrtnici

Komadić tvoga bića velebnog,

Pa sve što jesmo — sitni, maleni,

Al' tvog smo ipak bića čestica!

I čovjek eto gord sa rodbinstva

Sa vječitijim tvojim iskonom,

O, Gospode, o silni Jehova,

Ponosit diže čelo prevedro

I teži tamo gore nad zemlju,

Gdje meki, svilni plove oblaci

U zlatnom moru zraka sunčanih,

Gdje njegova je duha kolijevka.

Pa, Gospode, o reci, vječiti,

Je l' ljudsko čelo za to stvoreno

Da u prah pada ropski, kukavno,

I one ruke u koje si ti

U tajne svijeta postavio ključ,

O, reci, jesu l' tako slabašne,

Da nijesu vrijedne s tobom, Gospode,

A u čast tvoju, vladu dijeliti?

O, klanjam ti se, silni Jehova,

S visina tvojih sve je jednako

Na ovoj maloj sitnoj zemljici.

Al' kod nas ovdje, s našega pogleda,

Baš ravan nije piramida rt

Sa rovinama što ih diže krt,

I makar da je sve to natega!

Već pomiluj mi, silni Jehova,

Tu ludu, smjelu, ljudsku željicu;

Izvedi narod moj, o Gospode,

Izvedi ga iz ropstva zlopatna

I ne daj da ti stvor na oblik tvoj

U prahu leži, čelom puzeći!"

— Po riječima te poznam smjelima,

Da imaš krila koja uzvija

Plamičak sveti što sam potako

U srce prvog onog čovjeka

Dok boljim pojmom grlio sam svijet.

O, jadniče, kad prokleh onda rod

I sve što smrtna žena baštini

Od zagrljaja s muškim plemenom,

Zaboravih u srdžbi pravednoj

Da duh svoj u tom rodu ubijem,

Da utrnem mu onu iskricu

Što u grud sam mu svetu metnuo

Ko odliku u cijelom stvaranju;

O, neokajana moja pogreško!

Prikratio sam vijek besmrtni,

Al' ostade mu plamen iz neba

Ko zapreteni žar pod pepelom.

I bude katkad, pa se u srcu

Ko zublja žarka iskra razbukti,

I čovjek teži gore nad sebe,

Gdje meki, svilni plove oblaci

U zlatnom moru traka sunčanih,

Gdje njegova je duha kolijevka —

Al' bolno — bolno odmah osjeti

U svojoj gustoj kaljuži

Da ta mu bara nije tuđa krv,

Al' on da nije svojoj hrpi svoj!

I gle — kad tako već je ukleto —

I prokleto će navijek ostati, —

Smilovat ću se tvojoj željici,

Al' jao tebi što si želio.

I tebi baš što goriš plamenom

Od ideala silnih, vječitih,

Ta sjajna vatra crna bit će smrt,

Mrijeti ti ćeš kada počneš sam

U ideale svoje sumnjati.

I prosuo se narod pustarom

Ko oblaci od guste prašine,

Kad zaigraju kolo vjetrovi.

A šta je život — ko i pustara,

A šta su ljudi — ko i prašina,

A nad svim visi krilo udesa

I mota gore, dolje, upored:

I čas se prašina ljeska o suncu

I prelijeva se bojom šarenom,

A čas ga eno s blatom smiješana

I neviđena gdje u kaljuži

Pred silnim ljudstvom gorio je stup

Od crne zemlje pa sve do sunca.

A usred stupa žario se prst

Na ruci silnog boga Jehove.

"Ovuda!" — strašno grmio je glas —

"U obećani rajski Hanaan,

Kud teče mlijeko i slađani med!"

A narod božji gledao je stup

I šaptao: Baš ga j' lijepo vidjeti!

I sigrao se šale svakakve.

Al' što se trese gora sinajska

I što grmi strašnom pustarom?

Na hiljade su onaj čule glas.

Razumio ga samo genije,

Po drugi put si slušo osudu:

"I tebi baš što goriš plamenom

Od ideala silnih, vječitih,

Ta sjajna vatra crna bit će smrt

Mrijeti ti ćeš kada počneš sam

U ideale svoje sumnjati!"

I kad mu — divu — riječ gromovna

Ko šiljak oštri srce prosijeknu,

Kad okrenu se svomu narodu,

Da nađe tamo nade, okrepe,

Al' ono narod, božja odlika,

Sagradio si tele zlaćano

I tele slavi, a ne Jehovu!

"... Oprosti, vječni, silni, svemožni,

U naroda je krivi prorok prav,

I narodi su djeca velika

Što lako im je kupit igračke!

Oprosti im, o silni, o svemožni,

Izvedi narod moj, o Gospode!"

Nasmiješio se silni Jehova,

Al' ima smijeha kojim sužalost

Nad jadnicima suze prolijeva.

I smijeh taj je čuo Mojsije

Iz vatrenog stupa božijeg

Što sjajio je ispred naroda

Onuda kud je zemlja Hanaan

I gdje su preko brda velikih

Na medena polja puti vodili.

Tu navrh brda svijetli genije

Raširio je ruke brižljive.

Ožario ga tračak sunčani,

Ljepotom još ga osu Jehovu

Što geniji ga nose u srcu;

"O, evo tebi, izabran narode,

O, evo tebi zemlje rajevne,

Slobodu svetu tu da zagrliš,

Da srećniji ti budu sinovi

Neg' ti uz pune lonce misirske!"

Al' stoji svijet — i ko kad krošnjama

Polako stane vjetar zibati,

I sve to jače lišće uzdršće,

A granje onda stade pucati,

O, tako krenu žagor narodom

I ču se s hrpe glupa poruga:

— Aj, to je dakle zemlja Hanaan?!

I zato si nas vuko pustarom,

Da još nam za nju valja strmoglav

Niz ovo gadno brdo srnuti,

Da panemo na hladna ognjišta!

I tko je tebi pravo podao,

Slobodi da nas vodiš silovno

Po svojoj volji — ko na uzici,

Od lonaca iz zemlje Misirske?!

Problijedio je silni genije

I kroz srce mu ruglo prožignu:

Da, tko je tebi pravo podao,

Slobodi da nas vodiš silovno

Po svojoj volji — ko na uzici?!

Tek primio se srca očajno

I dvije mu oči suza zalije.

Još zadnjim trenom vid mu počinu

Na obećanoj zemlji Hanaan,

I glava mu se mrtvo obori.

A gromom grmnu riječ Jehove:

"I tebi baš što goriš plamenom

Od ideala silnih, vječitih,

Ta sjajna vatra crna bit će smrt

Mrijeti ti ćeš kada počneš sam

U ideale svoje sumnjati!"